Топ 15 застрашујућих звукова и њихове ефекте на мозак

📖 Време читања: 7 мин и 51 сек

Звук може имати дубок утицај на људску психологију. Од инстинкта за преживљавање изазваних гласним, алармантним звуковима до суптилних, али узнемирујућих тонова који подижу ниво анксиозности, одређени звуци имају застрашујући ефекат на наш мозак. У овом чланку ћемо истражити најстрашније звукове на свету, објашњавајући зашто изазивају тако интензивне реакције удубљујући се у звучне фреквенције, психологију и инстинктивне реакције мозга.

Међутим, хајде да прво ставимо сву ову ужасавајућу буку у психолошку перспективу.

Филмски приступи застрашујућим звуцима

У хорор биоскопу, дизајн звука је један од најмоћнијих алата за изазивање страха и напетости. Филмски ствараоци користе низ техника да манипулишу звуком како би интензивирали емоционално искуство. Нискофреквентни шумови попут тутњаве или дубоких трутова често се користе да створе осећај нелагодности, чак и ако извор звука није одмах јасан. Ови нискофреквентни тонови су једва приметни, али изазивају физички осећај који појачава страх и анксиозност. Режисери хорора такође често користе тишину, дозвољавајући тихим тренуцима да створе напетост пре него што изненадна, гласна бука (препад од скока) шокира публику.

Поред тога, нелинеарни звук — шумови који не прате предвидљиве обрасце, попут изобличеног шапата или дисонантне музике — могу да дезоријентишу гледаоца и изазову нелагодност. У класицима као што су Тхе Схининг и Псицхо, шкрипе виолина или језиви тонални помаци повећавају емоционални интензитет стварајући слушни стрес. Филмски ствараоци се такође играју дијегетским и недијегетичким звуком. На пример, лик може да чује шкрипу подну даску, што је дијегетско (део света филма), али овај звук може бити појачан или изобличен за искуство публике, што га чини узнемирујућим. Хорор филмови се ослањају на искоришћавање ових слушних знакова како би иначе свакодневне звукове претворили у инструменте страха, урањајући гледаоца у атмосферу филма.

Зашто људи воле да гледају хороре

Упркос страху и анксиозности које хорор филмови изазивају, многе људе привлаче. Психолошки, гледање хорора омогућава појединцима да искусе страх у контролисаном окружењу. Овај осећај контроле је критичан јер мозак зна да је страх симулиран и може безбедно да истражује интензивне емоције без стварне опасности. Амигдала — одговорна за обраду страха — постаје веома активна током хорор сцена, ослобађајући адреналин и ендорфине, исте хемикалије повезане са одговором „бори се или бежи“. Овај налет адреналина пружа узбуђење, које неки људи сматрају узбудљивим. Тело такође производи допамин, дајући мозгу осећај награђивања када претња (у овом случају, хорор филм) прође.

Штавише, хорор филмови дају гледаоцима прилику да се посредно суоче са својим страховима. Неки психолози сугеришу да хорор филмови нуде облик емоционалне катарзе, омогућавајући људима да процесуирају дубоко укорењене страхове или друштвена питања у метафоричком смислу. На пример, филм о зомбијима може одражавати страх од пандемије или колапса друштва. Други уживају у хорору јер делује као „безбедно уплашивање“, где појединци могу да се повежу због заједничких искустава страха, јачајући друштвене везе. Парадоксално, гледање нечег застрашујућег у групном окружењу заправо може подстаћи осећај сигурности и заједнице. Комбинација емоционалног ослобађања, тражења узбуђења и друштвеног повезивања објашњава зашто хорор филмови имају одану базу обожаватеља, упркос њиховој често застрашујућој природи.

А ако се усуђујете да наставите, хајде да наставимо са графиконом. Ево 15 најстрашнијих звукова.

1. Сцреамс оф Дистресс

Крикови — било од човека или животиње — су универзално застрашујући.Они покрећу тренутни одговор бори се или бежи, јер мозак повезује врискове са опасношћу или невољом. Разлог зашто су вришти толико алармантни лежи у њиховом специфичном фреквентном опсегу (између 30 и 150 Хз) и грубим, непредвидивим модулацијама које их чине узнемирујућим. Еволутивно, ми смо ожичени да реагујемо на ове високе, продорне звукове, јер они могу сигнализирати непосредну претњу.

Утицај на мозак: Када чујемо врисак, наша амигдала – центар за обраду страха у мозгу – засветли, изазивајући налет адреналина и кортизола. Ова брза реакција припрема тело да или побегне из ситуације или се суочи са опасношћу.

2. Шкрипа врата или подови

Споро, намерно шкрипање врата или пода је синоним за неизвесност и страх у хорор филмовима. Ови звуци су често језиви јер су нискофреквентни, неструктурирани шумови, које наш мозак покушава да предвиди. Непредвидљивост шкрипавих звукова ствара осећај слутње, јер повезујемо ове звукове са нечим прикривеним или претећим што вреба у близини.

Утицај на мозак: Звуци ниске фреквенције активирају кругове страха у мозгу, посебно у субкортикалним регионима, чинећи да се осећамо нелагодно. Наш мозак тумачи шкрипу као потенцијални знак да се нешто или неко кришом креће, повећавајући нашу свест о окружењу.

3. Шапуће у мраку

Шаптање, посебно у мрачном или непознатом окружењу, може бити дубоко узнемирујуће. Шапутани звуци често преносе тајност или непознато присуство и обично се појачавају у тихом окружењу. Због тихе јачине звука, шапат нас тера да се јаче фокусирамо на звук, чинећи нас свеснијим наше рањивости.

Утицај на мозак: Шапутање активира слушни кортекс и укључује систем неурона огледала у мозгу, што нас тера да инстинктивно покушамо да разумемо поруку. Двосмисленост шапата, упарена са њиховом блиском близином нашим ушима, ствара осећај интимности који може да се осећа претећи.

4. Инфразвучне фреквенције

Инфразвук — звучни таласи испод 20 Хз — се не чује, али га тело и даље може осетити. Ови нискофреквентни звуци често су повезани са природним катастрофама, као што су земљотреси или вулканске ерупције, и повезани су са осећајем страха. Познато је да инфразвук изазива осећај мучнине, нелагодности, па чак и халуцинација у неким случајевима.

Утицај на мозак: Инфразвучни таласи могу да резонују са деловима људског тела, укључујући очи и унутрашње органе, што може објаснити зашто људи пријављују осећања терора или паранормална искуства када су им изложени. Мозак може протумачити ове сензације као знак опасности, иако не можемо свесно да чујемо звук.

5. Изненадни гласни прасак или експлозије

Изненадни, гласни звуци — попут праска или експлозије — су осмишљени да нас уплаше. Ови шумови покрећу механизме преживљавања мозга, јер су изненадне промене нивоа звука често повезане са непосредним претњама. Због тога хорор филмови ефикасно користе страхове од скока: они искоришћавају склоност нашег мозга да брзо реагује на нагле звукове.

Утицај на мозак: Гласноћа и неочекиваност шишки активирају симпатички нервни систем, изазивајући налет адреналина. Тело се припрема за борбу или бекство у року од милисекунди, чинећи ове звукове физички и ментално узнемирујућим.

6. Зујање електричних уређаја (електромагнетни шум)

Ниско, непрекидно зујање, често из електричних уређаја или машина, може да изазове осећај нелагодности током времена.Овај звук је често монотон и упоран, што отежава мозгу да га игнорише. Неки научници верују да ова врста буке ремети природне ритмове мозга и може да изазове умор, анксиозност или чак главобољу.

Утицај на мозак: Стални нискофреквентни звуци могу претерано стимулисати слушни систем мозга, стварајући облик сензорног преоптерећења. Немогућност да се побегне од ових фреквенција може довести до нелагодности и нелагодности, доприносећи општем осећају анксиозности.

7. Животињско режање

Дубоко, грлено режање предатора један је од најпрималнијих звукова који могу изазвати страх код људи. Режање сигнализира агресију или непосредну опасност, а наш мозак инстинктивно реагује да нас заштити од потенцијалних претњи. Ниске фреквенције режања, заједно са њиховим грубим, вибрирајућим текстурама, чине да звуче претеће.

Утицај на мозак: Режање стимулише амигдалу и ослобађа хормоне стреса попут кортизола и адреналина. Ови звуци су повезани са инстинктима преживљавања, а наш непосредни одговор је да побегнемо или се припремимо да се бранимо.

8. Баби Цриинг

Иако се обично не повезује са ужасом, звук бебиног плача може изазвати интензивне емоционалне реакције. Плач покреће инстинкт неговатеља, али у одређеним ситуацијама - као када је упоран или у тихом, мрачном простору - може створити осећај напетости или беспомоћности.

Утицај на мозак: Беби плач активира лимбички систем мозга, посебно предњу инсулу, која се бави емпатијом и емоционалним одговорима. Продужено излагање овом звуку може изазвати стрес и анксиозност, посебно ако се плач не може утешити.

9. Високо-Piтцхед Феедбацк или Сцреецхинг

Повратне информације или звуци шкрипе, попут оних из микрофона, узнемиравају због високог тона и неправилности. Ови звуци спадају у фреквенцијски опсег који је груб за уши и који је тежак за мозак за обраду, што их чини непријатним, па чак и болним.

Утицај на мозак: Звукови високог тона се обрађују као сигнали узбуне од стране слушне коре, због чега могу изазвати физичку нелагодност и анксиозност. Мозак тумачи ове звукове као оштре или штетне, подстичући заштитни одговор да се удаљимо од извора.

10. Румблинг Тхундер

Тиха, удаљена тутњава грмљавине често изазива страх јер сигнализира приближавање олује, која би могла да донесе опасност. Дубоки, котрљајући звучни таласи грмљавине, посебно када су продужени, могу створити осећај предстојеће пропасти, јер сигнализирају присуство силе ван људске контроле.

Утицај на мозак: Мозак повезује грмљавину са опасношћу због прошлих искустава са олујама. Дубоки звучни таласи резонују са језгром тела, што може изазвати осећај рањивости и првобитног страха, чак и када смо безбедни у затвореном простору.

11. Кораци у празном ходнику

Слушање спорих, намерних корака у празном ходнику може бити једно од најнервнијих искустава, посебно када је извор звука непознат. Ритмичан, али неправилан образац корака може изазвати анксиозност, јер мозак покушава да идентификује да ли је звук пријатељ или непријатељ.

Утицај на мозак: Кораци изазивају повећану будност и тренутну жељу да се лоцира извор. Када је извор звука двосмислен, центри за анксиозност у мозгу се активирају, стварајући осећај страха.

12.Дистортед Воицес

Искривљени гласови, било путем технологије или неприродним средствима, имају посебно узнемирујући ефекат на људе. То је зато што је мозак подешен да разуме људске говорне обрасце, а када се ти обрасци измене или поремете, постају збуњујући и узнемирујући.

Утицај на мозак: Искривљени гласови стварају когнитивну дисонанцу која отежава мозгу да обради звук као људски. Ова конфузија изазива осећај нелагодности, јер мозак перципира измењени глас као неприродан или претећи.

13. Звецкање ланаца или метални звуци

Звук ланаца који звецкају или вуку метал често се повезује са затвором или затварањем, што изазива дубок осећај страха. Ови звуци су често спори, методични и тешки, појачавајући њихову повезаност са борбом или опасношћу.

Утицај на мозак: Метално звецкање или звуци повлачења активирају асоцијацијске мреже мозга, повезујући звук са сликама заробљености или опасности. Ово је појачано културним приказима ланаца као симбола затвора.

14. Статички шум (бели шум)

Иако бели шум може да умири у малим дозама, продужено излагање статичним или шиштавим звуковима, попут оних из неподешених радија или телевизора, може изазвати анксиозност или нелагодност. Насумичност и недостатак шаблона чине га узнемирујућим за мозак.

Утицај на мозак: Статичкој буци недостаје ритам или предвидљивост, што спречава мозак да се опусти. Овај звук може да изазове ментални замор док мозак покушава да схвати буку, што временом изазива анксиозност.

15. Звукови откуцаја срца

Звук откуцаја срца, посебно ако је појачан или неправилан, може постати све језивији када се чује ван контекста. Овај звук опонаша унутрашњи ритам тела, али, када је појачан или изолован, може створити узнемирујући подсетник на нашу рањивост.

Утицај на мозак: Слушање неправилног или појачаног откуцаја срца може активирати центре за анксиозност у мозгу. Подсвесно смо усклађени са регуларним ритмом сопственог срца, тако да када се тај ритам промени или нагласи, то изазива осећај панике или нелагодности.

Додатни ресурси за читање:

• Браунд, Мартин, Звучни пејзаж: Наше звучно окружење и подешавање света, 1993.

• Левитин, Даниел Ј., Ово је ваш мозак о музици: Наука о људској опсесији, Пенгуин Боокс, 2006.

• Кумар, С., Неуралне основе аверзивних слушних стимулуса, Окфорд Университи Пресс, 2021.

• Сцхафер, Р. Мурраи, Тхе Тунинг оф тхе Ворлд, Университи оф Пеннсилваниа Пресс, 1977.