Ове халуцинације су најпознатије код психијатријских стања попут шизофреније или тешке депресије, где гласови могу бити чести, гласни и узнемирујући. Међутим, јављају се и код људи без стварне дијагностиковане менталне болести.
Могу се десити током туге, посебно убрзо након губитка вољене особе, на пример. Неки људи чују глас особе коју су изгубили. Други чују како изговарају последњи опроштај, или онај који никада нису имали прилику да изговоре. Ова искуства се често описују као живописна и емоционално интензивна, али обично нису знаци менталне болести.
Људи који су лишени сна, трауматизовани, имају епилепсију или су на ивици буђења или заспивања такође могу чути ствари које не постоје. Ово је стање познато као хипнагогија. У одређеним околностима, мозак се исцрпљује или престимулише, што доводи до производње звукова који не постоје.
Постоји студија која је показала да до 10% људи у општој популацији доживи неки облик слушних халуцинација током живота, често кратко и без болести. То показује да граница између „нормалне“ и „абнормалне“ перцепције није увек тако јасна као што верујемо.
